Nakon smrti pjesnika Osipa Mandeljštama njegova udovica Nadežda nije samo (ogromnim trudom) sačuvala njegove spise i pjesme od zaborava, budući da njihovo objavljivanje za njegovog života nije ni dolazilo u obzir, već je postala i glavni svjedok golgote dokumentujući je u memoarima čiji je prvi tom kod nas objavljen pod nazivom “Strah i nada”. Dokumentujući stradanje svog supruga ona čitaocu otvara beskrajnu plejadu likova intelektualaca i političara koji završavaju u mreži sovjetske tajne službe, kao i njihovih predatora. Stradanje pjesnika, kao uostalom i mnogih drugih intelektualaca tog doba, dešava se uglavnom tridesetih godina dvadesetog vijeka, u predvečerje još goreg i većeg zla koje će donijeti Drugi svjetski rat, u periodu prisilne kolektivizacije, gladi, zatvaranja i deportacija u gulag. Sam period u kojem je Mandeljštam živio i stvarao je kao predodređen za stradanje. Rođen je, naime, u Varšavi, u jevrejskoj porodici koja se nešto kasnije seli u Sankt Petersburg. Nameće se misao da bi, da je kojim slučajem ostao u rodnom gradu, skončao koju godinu kasnije u getu ili nacističkom logoru umjesto u gulagu (Ahmatova u svojim memoarima pominje kako ga je šokirao varšavski geto kada je kao student putovao po Evropi). Lavinu koja je na kraju dovela do njegove smrti započela je nikad zabilježena Pjesma o Staljinu koju Mandeljštam recituje u uskom krugu 1934. godine:
Ne osećamo pod sobom zemlju svoju
Naš govor se ne čuje na deset koraka
A gde god se neki razgovor povede
Tu se odmah sete kremaljskog gorštaka.
Njegovi su prsti, kao crvi masni, a reči njegove ko tegovi teški.
Oči, kad se smeje, liče na žohare,
I uvek se sjaje od čizama sare.
Oko njega bagra tankovratnih vođa,
Za njega sve čine ovi poluljudi
Neki zviždi, neki cmizdri, a neki mjauče,
On jedini grmi, udara i tuče.
Kao potkovice taj ukaze deli, nekom u slabinu, u čelo u oko,
Svaka smrtna kazna za njeg je milina-
Široke su grudi Osetina.*
Ne postoji pouzdana informacija ko ga je na kraju otkucao (tj. Nadežda ni sama nije sigurna ko je to bio) ali s tim u vezi se dešava čuveni telefonski razgovor između Staljina i Pasternaka, kada Staljin pita da li je Mandeljštam majstor u svom poslu, a Pasternak mu odgovara: “ne radi se o tome, nego o životu i smrti” na šta mu Staljiin spušta slušalicu. Mandeljštam je i sam predosjećao ovakav kraj pominjući u poeziji i prozi koju je pisao grad koji propada (Peterburg) i zemlju bez ljudi, a često se u tekstovima o njemu citira ova izjava: “Samo u Rusiji se poezija dovoljno cijeni – zbog nje ubijaju ljude. Nigdje drugdje ne ubijaju ljude zbog poezije”. Ruku na srce, Mandeljštamova sudbina u to vrijeme nije bila neki izuzetak već više pravilo, tako da gore pomenuta pjesma i nije morala biti jedini razlog, i pitanje je kako bi se sve završilo i da nije postojala. Vitalij Šentalinski, autor knjige Vaskrsla reč o stradanjima pisaca i ostalih intelektualaca iz tog perioda, na osnovu građe prikupljene u Lubjanki, prije svega, a u vezi sa Mandeljštamom kaže: “Staljin je tačno znao ko je dobar, a ko loš pesnik. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, postavljao ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem”.
Ovo ujedno objašnjava i zbog čega Mandeljštam nije odmah ubijen, kao što je vrlo lako mogao biti, već osuđen na višegodišnje stradanje koje uz njega prolazi i Nadežda. Uglavnom, šest mjeseci nakon recitovanja Pjesme o Staljinu Mandeljštam je uhapšen, isljeđivan u zloglasnoj Lubjanki te nakon toga protjeran prvobitno na Ural, a zatim nakon intervencije Buharina (koji će na kraju i sam skončati iste godine kao Mandeljštam) kazna biva ublažena na četvorogodišnji progon u Voronjež, koji će Nadežda kasnije pamtiti kao sretan period. Taj period će obilježiti glad, bijeda te na samom početku njegov pokušaj samoubistva skokom sa bolničkog prozora. U Voronježu ipak piše pjesme, da bi 1938. godine, nakon povratka u Moskvu te ponovnog progona iz nje, bio protjeran u logor u blizini Vladivostoka u kojem umire od gladi i hladnoće (tačne okolnosti njegove smrti nisu jasno utvrđene i sama Nadežda pretpostavlja datum i način). Sav taj period do povratka u Moskvu te kasnijeg nastanjivanja u Kalinjinu obilježava bijeda zbog nemogućnosti pronalaženja bilo kakvog posla, zbog koje su na kraju prinuđeni da obilaze prijatelje i poznanike i bukvalno prosjače da bi mogli preživjeti. Dirljiva je odanost i ljubav Nadežde Mandeljštam koja ne samo da dijeli Osipovu sudbinu već i ulaže ogroman napor u prepisivanje i čuvanje rukopisa nakon njegove smrti.
Najdirljiviji i najstrašniji momenat Mandeljštamove golgote nije ni patnja ni smrt nego pokušaj iskupljenja. Naime, 1937. na Nadeždin nagovor Osip piše potresnu (ako se uzmu u obzir okolnosti) Odu Staljinu, uloživši poslednje napore u pokušaj iskupljenja pred bezumnim diktatorom, napor koji čini uzalud:
1
Kada bih uzeo grafit da odam najveću počast-
Za postojanu radost crteža-
Razdelio bih prostor na vešto postavljene uglove
i pažljivo i brižno,
Da se sadašnjost u linijama odslika,
U umetnosti koja se sa smelošću graniči,
Pričao bih o njemu, koji je pomerio osu sveta,
Poštujući stotinu narodnih običaja.
Krajičak obrve bih podigao,
I podigao opet, i drukčije razrešio:
Jer Prometej je svoj ugao uvećao,-
Gledaj me, Eshile, kako, crtajući, plačem!
2
Nekoliko naglašenih linija bih proizveo
Da predstavim njegov mladoliki milenijum,
I njegovu odvažnost sa osmehom povezao,
I razrešio u mirnoj svetlosti,
I u prijateljstvu mudrih očiju za blizanca,
kojem
Kada se približiš, približiš njemu, odjednom prepoznaješ oca
I gubiš dah, osetivši sabijanje sveta.
I želim da zahvalim brežuljcima
Što su tu ruku i kost otelotvorili:
On se rodio u planinama i upoznao čemer tamnice,
Želim da ga nazovem – ne Staljin – Džugašvili!
3
Umetniče, čuvaj i štiti ratnika:
Okruži ga sa svih strana vlažnim i modrim borovima
Prijanjajuće pažnje. Ne ogorčuj oca
Rđavom zamisli ili neprijateljskom mišlju,
Umetniče, pomozi onome koji je sav sa tobom,
Koji misli, oseća i gradi.
Ne ja i ne neko drugi – njemu će rođeni narod –
Narod-Homer, hvalu spevati.
Umetniče, čuvaj i štiti ratnika:
Njemu šuma čovečanstva peva, postajući sve gušća.
A družina mudraca – budućnost je sama,
I slušaju ga sve češće, sve smelije.
4
On se s govornice kao s planine nadneo
Nad brežuljke glava. Dužnik je jači od tužbe.
Oči pune snage odlučno su dobre.
Gusta obrva nekom svetli iz blizine,
I želeo bih strelicom da ukažem
Na čvrstinu usta – oca tvrdokornih reči.
Izvajana, usložnjena, ukrućena veđa, čini se,
Dela iz miliona okvira.
On je sav – otvorenost, sav je pohvale méd.
I izoštren sluh, koji ne trpi šapat,
I namrštene bore, poskakujući, trče
Prema svima koji su spremni da žive i umru.
5
Stiščući grafit, koji je sažeo sve,
Rukom nenasitom vapijući za sličnošću samom,
Rukom grabljivom – samo sličnosti osu da uhvatim –
Ugalj ću izmrviti, njegovo obličje tražeći.
On me naučio da ne učim za sebe.
On me naučio da ne štedim sebe,
A ako nevolje skroje deo velikog plana,
Ja ću ga otkriti u slučajnim naletima njihovog dima…
Mada još nisam dostojan ničijeg drugarstva,
Mada još nisam zasićen gorčinom i suzama,
I dalje mi se čini da ga gledam u šinjelu, sa kačketom,
Na prelepom trgu, sa srećnim očima.
6
Staljinovim očima razmakla se gora
I u daljini je zaškiljila ravnica.
Kao more bez bora, kao sutrašnji iz jučerašnjeg dana –
Do sunca su se protegle brazde od pruga – džina.
On se osmehuje osmehom žeteoca,
Rukujući se u razgovoru
Koji je počeo i traje beskrajno
U šestozakletvenom prostoru.
I svako gumno i svaki plast
Čvrsti su, stisnuti, pametni – živo bogatstvo –
Čudo narodno! Da život bude velik.
Oko svog stožera obrće se sreća.
7
I šestostruko ću u svesti sačuvati,
Ja, tihi svedok rada, borbe i žetve,
Njegov ogromni put – kroz tajgu
I Lenjinov oktobar – do ispunjenja zakletve.
Udaljavaju se brežiljci ljudskih glava:
Među njima ja se smanjujem, i ne primećuju me više,
Ali u knjigama umilnim i igrama dečjim
Vaskrsnuću da kažem: sunce sja.
8
Od iskrenosti ratnika nema pravednije pravde:
Za poštenje i ljubav, za dobrobit i čelik.
Slavno je ime na stisnutim usnama recitatora –
Njega smo slušali i njega otkrili.
(Prevod Ljubice Strnčević iz “O. Mandeljštam, Sabrana dela, knjiga 4”, Pariz 1981)
* Preuzeto iz teksta, nije naveden autor prevoda. Uporedi sa prevodom Marka Vešovića
Korišteni izvori:
“Strah i nada” Nadežda Mandeljštam, Nakladni zavod Znanje Zagreb
Tekst o Mandeljštamu iz New Statesman-a
Peščanik tekst Vladimira Gligorova
Peščanik tekst Aleksandra Roknića
Blog Hiperboreja pjesma “Majstorice skrušenih pogleda”
Esej Marka Vilisa
London Review of Books: Osip and Nadezda Mandelstam
E-novine : Pjesma o Staljinu u prevodu Marka Vešovića
Odiseja 